Kada počnemo sa psihoterapijom i uz pomoć psihoterapeuta uočimo obrasce u svom ponašanju koji nam nisu korisni, automatski počnemo da ih uočavamo i u tuđim odnosima. Postajemo osjetljiviji na razne obrasce ponašanja drugih ljudi i odjednom, magično, uviđamo šta je dobro, a šta loše za njih i znamo način kako da im život krene uzlaznom putanjom.
Koliko god bilo lakše uočiti i znati šta drugi treba da urade u svom životu, to je samo naše viđenje i naše mišljenje. Ona čuvena Rundekova „Ja bi mog’o da mogu“. Međutim, pored tog obrasca mi zapravo ne znamo ništa i ulijećemo u ulogu spasioca drugog. Na prvu to može za drugu osobu biti korisno, međutim na drugu toj osobi se može činiti da to nije bila dobra odluka i samim tim vas prozvati krivim za tu odluku koju su donijeli pod vašim uticajem.
Koliko god poriv bio jak i znamo da je najteže stajati sa strane i gledati kada možda možete pomoći, pokušajte se uzdržati bilo kakvog uplitanja i savjetovanja. Možete osobi blago skrenuti pažnju na to da se neki obrasci ponavljaju, ali na njima je odluka da li će to mijenjati ili ne. Kao što je odgovornost bila i na vama. Ne oduzimajte im to zadovoljstvo kad i sami znate koliko se ljepši vazduh diše i koliko se olakšanje osjeća kada sami (ili uz pomoć profesionalca) dođete do određenih spoznaja, odlučite šta ćete uraditi sa tim i prodišete.
